Re­pri­za pred­sta­ve „Ko(to)r o Ko­to­ru“, ko­ju je u re­ži­ji Pe­tra Pe­ja­ko­vi­ća, sce­no­gra­fi­ji Mi­o­dra­ga Var­gi­ća i ko­re­o­gra­fi­ji Du­ša­na Mu­ri­ća, iz­ve­la gru­pa en­tu­zi­ja­sta iz Ko­to­ra, do vr­ha je is­pu­ni­la sa­lu Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić“. Tra­ži­la se kar­ta vi­še, prem­da je svih 340 mje­sta bi­lo is­pu­nje­no, a na de­se­ti­ne lju­di osta­lo je is­pred vra­ta. Pu­bli­ka je kraj do­če­ka­la na no­ga­ma, na­smi­ja­nih li­ca, uz du­gi, to­pli apla­uz, za­jed­no sa uče­sni­ci­ma pred­sta­ve pje­va­ju­ći po­pu­lar­nu pje­smu „Za­sja­će pa­la­ci“ Ma­je Per­fi­lje­ve. Uza­jam­no ra­zu­mi­je­va­nje i „pre­ta­pa­nje“ emo­ci­ja osje­ća­li su se od gle­da­li­šta ka bi­ni i obrat­no. Ma­gi­ja te­a­tra spo­ji­la je sve, dok su se gle­da­li s jed­ne i dru­ge stra­ne, osmi­je­hi­va­li se i plje­ska­li jed­ni dru­gi­ma. Ni­je ni ču­do, s ob­zi­rom da su kroz niz mi­zan­sce­na ima­li pri­li­ku da pre­po­zna­ju ne­ku svo­ju pri­ču, si­tu­a­ci­ju, da po­di­je­le osje­ća­nja, sta­vo­ve i raz­mi­šlja­nja o gra­du u ko­me ži­ve. Sce­ne su re­zul­tat vi­še­mje­seč­nog po­zo­ri­šnog pe­da­go­škog ra­da u ra­di­o­ni­ca­ma, iz ko­jih su se iz­bru­si­le ključ­ne te­me. Po­se­ban kre­a­ti­van do­pri­nos iz­ved­bi dao je Mar­jan Šan­tić, ko­ji je na­pi­sao dio tek­sta i pje­smu o gra­du iz svog dje­tinj­stva, uz ko­je se iz­vo­de pr­va i po­sljed­nja sce­na. Kroz „tu­ri­zam ka­ta­stro­fe“ na iro­ni­čan na­čin pred­sta­vi­li su de­va­sti­ra­ne lo­ka­ci­je u gra­du, pred ko­ji­ma grad­ska vlast za­tva­ra oči, osli­ka­li ka­rak­ter po­slu­šnog gra­đa­ni­na „Ci­le­ta“ (Ma­ru­ška Dra­ško­vić), ko­ga vlast ku­pu­je za gla­so­ve, te kroz sar­ka­stič­nu „iz­bor­nu kon­ven­ci­ju“, u ko­joj je bri­lji­ra­la Je­le­na Vu­ka­so­vić, pri­ka­za­li pra­znu re­to­ri­ku kam­pa­nje, me­ga­lo­man­ske že­lje i ne­spo­sob­nost lo­kal­ne upra­ve. Od­nos pre­ma kul­tu­ri ilu­stro­van je do­ku­man­tar­nim ci­ta­tom iz jed­nog go­vo­ra biv­šeg mi­ni­stra kul­tu­re, ko­ji je bio na­dah­nut „ko­smo­go­nič­nom“ re­to­ri­kom, a ko­ji je osmi­sli­la Ma­ja Mr­đe­no­vić. Ona je pro­či­ta­la i do­ku­men­to­va­ne po­ru­ke mr­žnje, iza ko­jih se kri­je „duh pa­lan­ke“ i ma­lo­gra­đan­ski od­nos pre­ma slo­bod­no­mi­sle­ći­ma, „fu­re­šti­ma“. Sjaj­nim na­stu­pom Mi­tra Mi­će Jo­va­no­vi­ća, Be­će Ra­du­lo­vić i Žar­ka Ni­ko­li­ća pre­do­či­li su kon­tro­verz­ni ži­vot po­mo­ra­ca da­nas i do­ta­kli pro­blem nar­ko­ma­ni­je mla­dih. Do­ku­men­tar­nim is­ka­zom Sla­vi­ce Lom­par is­ta­kli su da zbog kon­stant­ne bu­ke „Ko­tor vi­še ni­je hu­ma­no mje­sto za ži­vot“, zbog če­ga se mno­gi se­le i od­la­ze. I, baš kad su svi mi­sli­li da je kraj, sce­na pro­te­sta gra­đa­na „pro­tre­sla je“ pri­sut­ne. Na­kon za­stra­šu­ju­će sce­ne pre­bi­ja­nja (u ko­joj je uče­stvo­vao i re­di­telj), uz us­kli­ke „Grad je naš“, sta­vlja­ju­ći na gla­vu ma­skir­ne ka­pe, ak­te­ri pred­sta­ve se i sa­mi pre­tva­ra­ju u na­sil­ni­ke i „in­ve­sti­to­re“ (ili „sa­jov­ce“ ko­ji su ovih da­na re­dov­na po­ja­va na ko­tor­skoj ri­vi). Ova po­tre­sna sce­na iza­zva­la je za­pi­ta­nost gle­da­la­ca o to­me u kom prav­cu ne­ak­ti­vi­zam gra­đan­stva i po­vr­šan od­nos po­li­ti­ča­ra vo­de Grad Svjet­ske ba­šti­ne. Iskru na­de ulio je istup dva ma­li­ša­na ko­ji su uz­vi­ci­ma: Aj`te `ća! „ras­tje­ra­li“ ma­ski­ra­ne, a za­tim i po­sje­ti­o­ce. Apla­uz i ja­ke emo­ci­je za­dr­ža­li su i jed­ne i dru­ge. Te­a­tar za­jed­ni­ce, kao dio pro­ce­snog ra­da lo­kal­nih sta­nov­ni­ka u pro­jek­tu „Po­zo­ri­šte o Ko­to­ru“ dio je pro­jek­ta „Act for city” ,ko­ji uz ino­stra­ne part­ne­re od ok­to­bra re­a­li­zu­je Ta­tja­na Ra­jić iz NVO „Expeditio”, Cen­tra za odr­ži­vi pro­stor­ni raz­voj u Ko­to­ru. M.D.P.